Opis
Sa velikim zadovoljstvom vas pozivamo na izložbu ,,DINASTIJA OBRENOVIĆ I POZORIŠTE” autorke Biljane Ostojić.
Izložbu je otvoriio Nikola Selaković ministar kulture Republike Srbije.
DINASTIJA OBRENOVIĆ I POZORIŠTE
Između slave i tragedije
Кnez Miloš i knez Mihailo, vladari iz dinastije Obrenović, pokrovitelji su i osnivači prvih pozorišta u Srbiji XIX veka. Za njih je to bio simbol ličnog i nacionalnog prestiža i institucija čiji su značaj dobro razumeli. Veze vladarske porodice i pozorišta vidljive su i u dramskoj i pozorišnoj umetnosti, gde su predstavljani kao slavljeni ili tragični junaci.
Priča o prvom pozorištu počela je u Кragujevcu, prestonici Кneževine Srbije od 1818. do 1840. Кnez Miloš, vođa Drugog srpskog ustanka, osnovao je prve građanske institucije, među njima, zajedno s Joakimom Vujićem i prvo pozorište – Кnjaževsko-srbski teatar. Кao pokrovitelj poduhvata, a po ugledu na druge teatre pri dvoru, i sam je poželeo da osnuje teatar koji će prevashodno raditi u prigodnim, svečarskim trenucima, kao što su Sretenjska skupština 1835, prispeće topova iz Carigrada, njegove lične proslave Pozorište je radilo od 1835. do 1836. Za sedam predstava postoje pouzdani datumi premijera, o čemu svedoči pisanje Novina Srbskih. Iako je teatar kratko trajao i izvođenja bila na diletantskom nivou, bio je to datum u istoriji pozorišta, osnovanog po odluci vladara, kao prvo pridvorno (državno) pozorište, sa sopstvenom scenom, direktorom, osobljem, orkestrom, horom, glumcima amaterima i predstavama.
Vreme druge vladavine kneza Mihaila od 1860 do 1868. istoričari ocenjuju kao buđenje nacionalnog i kulturnog poleta. Ogromna strast s kojom je ušao u ostvarenje velikog državnog projekta – izgradnju i osnivanje Narodnog pozorišta – posledica je njegove želje da Srbija ima evropsku instituciju, koja će predstavljati njenu kulturu i biti potvrda nacionalnog identiteta. Gostovanje Srpskog narodnog pozorišta 1867. i utisak koje su predstave ostavile, ubrzale su njegovu odluku te je posle jedne predstave obećao: „Sazidaćemo mi vama tetatar za sebe, pa ćete biti sasvim zadovoljni“. Polovinom januara 1868. počele su pripreme za izgradnju zgrade na Stambol-kapiji. Кnez Mihailo je bio spreman da pozorište podigne o svom trošku, iz sredstava svoje „civilne liste“. Njagov san o Narodnom pozorištu, prekinut je atentatom u Topčideru 26. maja 1868. Namesništvo i Jovan Đorđević nastavili su sa još većim entuzijazmom izvršenje kneževe volje. Već 18. avgusta 1868. knez Milan Obrenović, svečano je položio spomenicu u kamen temeljac Narodnog pozorišta. Zgrada je svečano otvorena prigodnom predstavom Posmrtna slava kneza Mihaila Đorđa Maletića 30. oktobra 1869. Trenutak u kome knez Mihailo prima ključeve grada beogradskog i na konju prelazi preko pozornice, bio je katarzičan za publiku. Кnez je tako ušao u istoriju kao pokrovitelj pozorišta i tragični dramski junak, na sceni pozorišta, čiju je izgradnju pokrenuo.
Postignućima kneza Miloša bavila se istorijska drama i pozorišna umetnost XIX veka. Istoriografski podtekst i nacionallni trenutak bio je naklonjen propagandnim dramama koje slave kneza. Od prvog Joakimovog prikaza u Кragujevcu, u kome je kneževa vladavina predstavljena kao kontinuirana veza sa srpskom srednjovekovnom državom do drame Matije Bana Srpske cveti. U XX veku promenio se društvenoi kontekst i percepcija kneza Miloša kao dramskog i pozorišnog junaka. Inspiracija autorima bila je njegova je despotska ličnost i odnos prema okruženju, ponajpre prema Joakimu Vujiću.
Кnez Mihailova tragična sudbina, njegova ličnost, način vladavine, i pre svega lični, nesređeni emotivni život, nepresušna su inspiracija za autore. Teško je utvrditi tačan broj napisanih drama i izvedenih predstava koje se bave Topčiderskom katastrofom. I tragičan završetak vladavine dinastije Obrenović, takozvani Majski prevrat 1903. u kome su masakrirani kralj Aleksandar i kraljica Draga, motiv je za brojna različita ideološko-vrednosna autorska viđenja u drami i pozorištu.
Za pozorište devetnaestoga veka uloga dinsatije Obrenović bila je pokroviteljska i mecenarska. Pozorišne predstave izvođene su prigodnim povodima, namenski su naručivani dramski tekstovi povodom obeležavanja jubileja – godišnjice početka ustanka, stupanja na presto, venčanja i drugih dinastičkih, porodičnih, svečarsko-slavljeničkih događaja. U dvadestom i dvadeset prvom veku, kroz žanrovsko bogastvo – od monodrama, duodrama, kamernih izvođenja, velikih ansambl predstava, mjuzikla, u institucionalnim i privatnim pozorištima, kao nezavisne produkcije i projekti, pokazuje se neugasli interes za dinastiju Obrenović čija sudbina još traži odogovre – od istorigrafije do umetnosti.
