Teatar na Đumruku osnovao je, u jesen 1841, Atanasije Nikolić, profesor matematike i načertanija Liceja u Beogradu, uz podršku i saradnju Jovana St. Popovića i Petra Radovanovića, profesora i sekretara Ministarstva prosvete. Radovanović je, od 4. decembra 1841. do 26. avgusta 1842, bio administrativni upravnik Pozorišta.
TEATAR NA ĐUMRUKU – Početkom 1841. iz Kragujevca u Bgd prelazi državna uprava pa s njome i Licej. Naslanjajući se na kragujevačka iskustva Atanasije Nikolić (v) i Jovan Sterija Popović (v) pripremaju se za pozorišne predstave u Bgdu. Od „praviteljstva“ dobijaju na upotrebu jedan oveći magazin u zgradi Carinarnice (Đumruka) na Savi. Sakupili su trupu diletanata, mahom mlađih činovnika, ali su uspeli da pridobiju i diletantkinje. Administrativni upravnik bio je, od 4. XII 1841. do 26. VIII 1842, Petar Radovanović, profesor i sekretar Ministarstva prosvete. Radovanović je rođen u NSadu, gde je završio osnovnu školu, a filozofiju u Pešti. Radio je kao advokatski pomoćnik u Sremskoj Mitrovici, položio advokatski ispit 1830, pa je četiri g. bio advokat. Sredinom 1834. prešao je u Srbiju. Bio je profesor u Kragujevačkoj gimnaziji, a od 1836. upravnik svih osnovnih škola u Srbiji. Od 1838. je radio kao sekretar Ministarstva prosvete, pa profesor na Liceju i opet sekretar Ministarstva. Posle Vučićeve bune 1842. premešten je u Čačak za predsednika suda, ali je uskoro vraćen na mesto upravnika osnovnih škola i u tom zvanju je umro 3. III 1857. u Bgdu. Uređivao je „Novine Čitališta beogradskog“, pisao knjige iz antropologije i istorije. Umetničku upravu, pa i režiju, vodio je Atanasije Nikolić sa J. Sterijom Popovićem. Od početka su sva trojica imali na umu da diletantski teatar postepeno pretvore u profesionalni, pa su krajem decembra 1841. u „Novinama srbskim“ objavili konkurs tražeći glumce. Predstave su počele 7. XI 1841. izvođenjem melodrame A. Nikolića Kraljević Marko i Arapin u čast imendana kneza Mihaila u zgradi Sovjeta. Sledila je (4. XII) predstava Sterijine drame Smrt Stefana Dečanskog, već u zgradi na Savi, gde je reprizirana Nikolićeva drama 7. i 11. XII. Sledeća drama je Tvrdica (14. i 18. XII), a 21. i 28. XII daje se Artelo Ekartshauzena u prevodu Mojseja Ignjatovića. Kako se vidi, predstave se ustaljuju dvaput nedeljno, četvrtkom i nedeljom. Nova godina počinje Sterijinim komedijama Ženidba i udadba i Prevara za prevaru (1. I), Stefanovićev Uroš V daje se 6. I, Goldonijev Kartaš u prevodu Marka Karamate, kanceliste u Ministarstvu spoljnih poslova, daje se 14. I, Sterijina Zla žena 18. I. Krajem januara (25. i 29) ponavljaju se Uroš V odnosno Artelo, a 5. II je nova Sterijina premijera Ajduci. Sterijin Volšebni magarac i Vujićev Slepi miš ispunjavaju veče 8. II; 15. II je Sterijin Vladislav, a 19. II Ženidba cara Dušana A. Nikolića. Marko Karamata je na repertoaru 22. II sa dramom Prijateljstvo i ljubav, a diletantski period zaključuje se 25. II reprizom Vladislava. Ne može se sa sigurnošću reći ko su bili izvođači u ovom periodu rada T. na Đ. Borivoje Stojković navodi sledeća imena: Nikola Hristić, Dimitrije Matić, Sreten Popović, Dimitrije Milanković, Vasa Đorđević, Aleksa Đurić, Milan Davidović, Jovan Pečenović, Toma Živanović, Sava Jovanović, Marko Karamata, Matija Matić, Cvetko Rajović mlađi, Vasa Grujović, Andrija Stamenković, Stevan Gruborović. On, međutim, ne navodi svoj izvor, pa se može pretpostaviti da izvodi analogije prema ranijim kragujevačkim predstavama. Izvesno je da u diletantskom periodu igraju žene: Marija i Ljubica Stefanović i Katarina i Sofija Lekić. One su već u amaterskoj fazi dobijale novčanu naknadu (pa ih po računima i znamo), a Stefanovićke su glumile i docnije sa profesionalcima. S njima je, izvesno, u profesionalnu trupu prešao i Ljubomir Jovanović, učitelj. O podeli uloga ne zna se ništa; običaj kritičara u novinama nije bio da govore o igri glumaca pojedinačno, a ako su to i činili pominjali su imena dramskih likova a ne glumaca. Raspisani konkurs bio je uspešan. Javili su se glumci iz Zgba, poslata im je poputnina i oni su pošli iz Zgba 4/16. II 1842. Stigli su, putujući po žestokom zimskom vremenu, četiri dana kasnije. Bili su to Novosađani iz Letećeg diletantskog pozorišta (v): Toma Isaković, Jovan Kapdemort, Sava Purđe Marković i Dimitrije Grujić, a s njima i Zagrepčani: Julijana Štajn rođ. Maretić, Nikola Badlaj i Josip Tkalac. Trupa će se postepeno popunjavati – na platnim spiskovima čitamo i imena glumaca: Ljubomira Jovanovića, Katarine Jovanović, Marije i Ljubice Stefanović. Imali su i stalne statiste: Lazara Damjanovića, Nikolu Đorđevića, Petra Ilića, Mojseja Miletića i Gavrila Popovića, a u tri predstave u aprilu 1842. neku manju ulogu imala je i izvesna Terezija Ličanin. Sufler i prepisivač uloga bio je Stefan Dobrić, garderober Đorđe Stanković, a biletar Vencel Švarc. Teatru se nudio i učitelj iz Požarevca Manuil Kamački, koji je odranije imao izvesnog glumačkog iskustva, ali se angažman nije ostvario. Teatar je, kako vidimo, imao profesionalnu organizaciju: izrađivani su kulise i kostimi, štampani plakati, primana pretplata i, razume se, naplaćivane su ulaznice. Uprkos hladnoći, udaljenosti zgrade, pomrčini po ulicama, ne baš ugodnom mirisu u sali pored koje je magazin za kože, publika je zdušno prihvatila pozorište. A uprava se trudila da repertoarom pridobije i umnoži publiku. Igralo se redovno, sa repertoarom popularnim i veoma bogatim. Prva predstava profesionalaca bila je Sterijin Miloš Obilić (u četvrtak 26. II 1842), a poslednja Nesrećne džumbušlije Johana Nepomuka Nestroja u prevodu J. Sterije Popovića (u nedelju 16. VIII 1842). Zakazana je i plakatima oglašena i predstava u četvrtak 20. VIII (Nikolićeva Adelaida), ali se nije održala jer je izbila Vučićeva buna. Odigrano je 45 predstava, dve su otkazane – jedna zbog slabe posete (2. VII), a premijeru Kukuljevićeve drame Juran i Sofija ili Turci pod Siskom (21. VI) zabranio je beogradski paša, naredivši ujedno da među budućim predstavama ne sme biti drama u kojima se predstavljaju Turci. Dakako, to je uveliko suzilo repertoar. Četrdeset drama dali su premijerno, četrnaest puta igrane su reprize. Jednočinke su uvek igrane po dve, iste večeri. Već i sam broj predstava svedoči o profesionalizmu trupe. Toliko premijera svakako ne bi mogli dati da nije bilo prethodnog iskustva iz Zgba, gde je već bila odigrana većina potonjih premijera T. na Đ. Uostalom, i velik broj tekstova donet je iz Zgba. Predstavljeno je jedanaest domaćih drama (od toga osam Sterijinih) i 29 stranih autora, među kojima se često ponavlja Kocebuovo ime, ali su igrani i Goldoni, Šiler, Kerner, Igo i Kišfaludi. Glumačke zadatke je teško identifikovati jer je sačuvan samo jedan plakat, a novine su, istina, govorile o igri glumaca, ali retko pominjući pojedinačne uloge. Ipak, neke od glumačkih zadataka danas možemo rekonstruisati. Toma Isaković, „najstariji akter“, kako za njega kaže direktor Radovanović, posrbljivao je tekstove iz Zgba (Bretislav i Juta, Juran i Sofija), režirao s vremena na vreme, a i igrao je veoma mnogo. Sem uloga iz Zgba, identifikujemo uloge Fedora (Nevin stid), Milete (Ajduci) i Ljubivoja (Vladimir i Kosara). Jovan Kapdemort zagrebačkim ulogama dodaje Hristodula (Nevin stid), Sukanina (Strelci), Mrčića (Nagrada istine), Jevtu (Raskošnik), Jovana (Ajduci) i Emira (Krstonosci). Znamo pouzdano samo za dve nove uloge Save-Purđe Markovića: Aleksija (Nevin stid) i Artusa (Grizelda), mada je i on sve vreme uredno igrao u T. na Đ. Dimitrije Grujić se izgleda nije tako često pojavljivao na sceni jer je kritičar Vladislav Stojadinović napisao, govoreći o predstavi 2. IV, kada su igrane Požarina i Numera 777: „ovaj se sada prvi put na teatru našem dao videti“. Platu je, međutim, Grujić primao kao i ostali. Uz dve ponovljene zagrebačke uloge (Strelci, Miloš Obilić), znamo za još jednu novu njegovu ulogu: Vruga (Nevin stid). Katarina Jovanović se naknadno priključila trupi; prvi put je igrala 9. IV 1842. kao Anka u predstavi Lajbkučer Petra Velikog; ona je dakle ranije otišla iz Zgba, a kasnije došla u Bgd. Znamo još za sledeće njene uloge u T. na Đ.: Marija (Nevin stid), Katarina Bradgani (Anđelo), Kraljica (Grizelda), Ljubica Božićeva (Ljubomorna žena), Zelida (Ajduci), Devojka (Rasejani), Divjačica (La Peruz). Ljubomir Jovanović bio je učitelj pre i posle glumovanja u T. na Đ. Uspesi koje je imao pridobili su ga za pozorište, ali nije imao prilike da nastavi. A pokušavao je. Marta 1843. tražio je dozvolu za „Letnji Teater-Arenu“ u dvorištu (i sali) pivare, tražeći od T. na Đ. garderobu i dekor. Docnije, decembra iste g., obnovio je molbu, potpisujući je zajedno sa Đorđem Maletićem (v), ali su bili odbijeni. Njegove uloge za koje pouzdano znamo su: Tisjaščnik (Nevin stid), Osikov (Strelci), Samuilo (Vladimir i Kosara), a ima potvrda da je igrao i u komadima Stana, Svetislav i Mileva, Raskošnik i Simpatija i antipatija. Za Mariju Stefanović utvrdili smo da je igrala u predstavama Nevin stid (Angela), Udovac i udovica (Pava), Krstonosci (Igumanija Bosiljka), Otpadnici, Raskošnik, Simpatija i antipatija (Agnica), Zaručnik i zaručnica u jednoj osobi, Svetislav i Mileva i Numera 777 (Cifranovićka). Njena sestra Ljubica, docnije poznata beogradska amamdžika, igrala je sa za nijansu manjim uspehom, pa je zato teže utvrditi njene uloge. Ima joj traga u komadima Simpatija i antipatija (Marta Crnokravić), Požarina (Marija), Numera 777 (Božana Cifranovićka), Grizelda (Eleonora). Predstave T. na Đ. bile su praćene i kritikom, najviše, razumljivo, u beogradskim „Novinama srbskim“, ali su o njima pisale i „Serbske narodne novine“ iz Pešte, i „Danica ilirska“ iz Zgba, i „Peštansko-budimski skoroteča“, a jedan napis pojavio se i u bečkom listu „Das Ausland“. Od kritičara valja pomenuti J. St. Popovića, Vladislava Stojadinovića, Pavla Ars. Popovića i Dimitrija Demetra, koji je pisao iz druge ruke. T. na Đ. nije uspeo da se održi kao prvo stalno profesionalno pozorište. Imao je sve preduslove da to postane, čak i državnu subvenciju, ali su nesrećne istorijske okolnosti to sprečile.
LIT: M. T. Nikolić, Teatar na Đumruku, Bgd 1971.
Plakat za prvu predstavu Teatra na Đumruku
